Концептуализација безбедносне културе у образовању за заштиту наслеђа

Abstract

Традиција употребе последњег средства (Ultima ratione) у околностима крајњег случаја (In extremis) у заштити културног наслеђа, у Србији је кроз историју осведочена у очувању значајног материјалног и духовног наслеђа. У овом раду предмет истраживања је концептуализација такве традиције за потребе образовања конзерватора – рестауратора у домену безбедносне културе. Истраживањем савремених интерпретација о заштити Мирослављевог јеванђеља, једног од најзначајнијих ћириличких споменика српске и јужнословенске, односно српско-словенске писмености из 12. века, указује се и на изазове релативизације у тумачењима безбедносних доприноса у заштити наслеђа.

The tradition of using the last tool (Inttremi ratione) in the circumstances of the last reason (In extremis), in Cultural Heritage protection, in Serbia, throughout history, is confirmed in preserving significant material and spiritual heritage. In this paper, the subject of research is the conceptualization of such a tradition for the needs of conservator's education, in the domain of security culture. By exploring modern interpretations on the protection of Miroslavljevo Jevanđelje (Gospel), one of the most important Cyrillic monuments of the Serbian and South Slavic, ie Serbian-Slovenian literacy from the 12th century, also points to the challenges of relativization in the interpretations of security contributions in the protection of heritage.